I bi Parada, ali kakva? Parada Njegovog zanosa, Njegove bolesti da pošto – poto prikaže svetu svoju moć, u jednoj strahovitoj nemoći, u gubljenju svakog racionalnog igrokaza, Njegovog poraza, gubljenja kakvog – takvog dostojanstva u silasku sa vlasti posle decenijskog uništavanja svog naroda.
U urušavanju svih institucija, samookupaciji svih civilizacijskih vrednosti. Apostrifiranja sile, obračuna sa najelitnijim delom naroda, guranjem Vojske Republike Srbije i odgurivanjem onih koji su želeli da od srca pozdrave tu vojsku.
Velikom delu građana uskraćeno je pravo dolaska na tu predstavu u kojoj je On sve i režiser, i glumac-akter u žutom prsluku koji demonstrira napad na štićeno lice. To lice, pogađate ko je, kao i taj tobože surovi napadač.
Za sve mu je potrebna publika, Njegovi plaćeni Ćaci iz autobusa sa duplim sendvičima, i oni koji nisu mogli da uzviknu da On čuje :”Upomoć vojsko”!!!
Odgurnuti od infiltriranih lica bez oznake i obeležja, šefuju nad brutalnim žandarmerijskim odredima, energično se suprotstavljajući svakom prolazu koji nije Njegov. Na bini uz servilno ponašanje načelnika Generlštaba, figuranta u Njegovoj okolini.
Sve je to bila groteska gde su u drugom planu bili vojnici, oruđe i oprema, za koju u zanosu i samohvalisanju nije video sebe od crne svoje senke.
I bi Parada, ali i deca su sa roditeljima pažnju usmeravali više ka publici van teatra, nego bledoj sceni i Njegovoj diletantskoj režiji.
Siniša Stojčić
