Imamo gospodo školski primer kako se od planetarne slave i „najvećeg Srbina u istoriji“ za tren oka postaje – izdajnik broj jedan.
Godinama su nas ubeđivali da je Novak ne samo sportski genije, već i nacionalni mesija, oličenje „srbovanja“ u najširem smislu te reči.
A on? Pa, Novak je samo pametno ćutao i klimnuo glavom – jer, priznaćete, zgodno je kad vas šest miliona ljudi voli, maše zastavicama i viče „Nole, Srbine!“ Zar ne?
Ali, bajka ima rok trajanja.
U trenutku kad je Novak samo malkice pomislio da kaže nešto ljudsko – „podržavam studente“ – cela iluzija se raspala. Preko noći, iz „Nola-nacionale“ pretvorio se u „izdajnika“.
Medijski topovi su se otvorili, režimski botovi krenuli da ga grizu, a čovek koji je do juče bio idol postao je „đubre koje je izdalo Srbiju“.
I šta sad?
Srđan tata, večiti trubač „najvećeg Srbina ikada rođenog“, utihnuo je. Novak, odjednom, prestao je da se busa u srce i da „srbuje“ gde stigne.
Jer shvatio je – ljubav u Srbiji traje tačno onoliko koliko traje vaša poslušnost. Jednom kad se usudite da budete čovek, a ne podanik, postajete persona non grata.
Poruka je jasna kao dan: izdati svoje poreklo i đedovinu ne vredi ništa.
Možete vi vikati da ste „najveći Srbin“, ali čim se režimu ne svidite – pakujte kofere.
To su Đokovići i uradili, sklonili se sa scene da bi bar njihova deca mogla normalno da žive.
Naravoučenije ovog slučaja glasi:
U Srbiji ne pomaže ni da budete „njihovi“, ni da budete svoji. Jer sve dok dišete i živite na vlastiti način, rizikujete da vam sutra zalepe etiketu izdajnika.
Slučaj Đoković ostaje – farsa par excellence.
Tekst: Milutin L. Cerović (Izvor: aktuelno_me)
