Testament 
Studenta Bogdana Jovičića, Vučićeva korumpirana vlast je dovela na sahranu oca u bukagijama kao okorelog kriminalca. Da je Pablo Eskobar u pitanju ima li bi više obzira nego prema studentu Bogdanu. Ta slika, ta posebna vrsta poniženja, ta patološka mržnja koju gaje prema budućnosti ove zemlje, najbolje govori dokle je spremna u raznim vidovima represije da ide Vučićeva vlast kako bi što duže odlučivala o sudbini svih nas.
Javnost je za ovaj događaj saznala naknadno, kao i za činjenicu da Bogdan već danima pre toga štrajkuje glađu zbog odluke vlasti da mu se produži pritvor. Usledilo je ogromno zgražanje javnosti čak i od onih koji ne podržavaju ni javno, ni deklarativno studente i njihovu borbu.
Preplašena burnim reakcijama i mogućim posledicama vlast je primenila stari dobro oprobani udbaški recept angažujući lažnog vojvodu i julovsku fekaliju da saopšti nešto mnogo brutalnije, a to je kako se navodno blokaderi spremaju da ubiju studenta Pavla Cicvarića i to pripišu vlastima. I kao po komandi svi se okreću toj više puta upotrebljenoj udbaškoj udici, Bogdan i ono što je doživeo i doživljava odlazi u drugi plan, a svi kreću da brane Cicvarića, pod parolom “Pavle je i moj sin”. Prekrasno. Prave se emisije, utrkuju se razni kreativci po društvenim mrežama, po ko zna koji put prihvatajući njihovu ubačenu igru “sedi ne nasedaj”.
A toliko su naseli da se čovek jednostavno mora zapitati jel to rade iz neobjašnjivog neznanja i naivnosti, ili pak namerno i u dogovoru sa promoterima ovakvih i sličnih akcija.
Svedoci smo da se više od 30 godina na političkoj sceni pojavljuju jedni te isti ljudi. Svedoci smo da se isto toliko dugo nagrađuju, dele međusobno pare i u javnosti uzdižu jedni te isti. Svedoci smo, nažalost, da zvanične žrtve režima mogu biti samo oni koje podrže pripadnici NVO sektora i stranačke opozicije, od kojih većina opstaje i lepo živi u direktnoj ili indirektnoj kolaboraciji sa vlašću.
I jedni i drugi imaju svoje ljubimce, svoje omiljene žrtve koje javnosti predstavljaju kao nešto posebno, dok nedovoljan broj ljudi ume da prepozna taj bolesni igrokaz koji se odvija pred njihovim očima. Oni koji to uspeju da shvate i usude se da to saopšte javno bivaju anatemisani i od jednih i od drugih. Tako se stvarne žrtve režima ne mogu videti, niti se o njima može bilo šta čuti, od onih brojnih dogovorenih koje samo naizgled deluju kao prave. Postoji posebna ekipa, specijalni žiri koji odobrava licencu ko može biti žrtva, kome će javnost ukazati veću pažnju i čije su pretnje kad stignu stvarne i opasne, a na koje ne bi trebalo obraćati pažnju. Tapiju na bol imaju samo oni samoproglašeni koji su nametnuti javnosti kao merna jedinica svega. Samo oni mogu da procene stepen nečije ugroženosti, pa se tako nekima unapred pripreme sigurni štekovi u inostranstvu, dok se drugi ostavljaju na cedilu, prepušteni na milost i nemilost brutalnim progoniteljima.
Kad budemo kao društvo umeli da na pravi način razaznamo i vrednujemo ko su stvarne žrtve režima i dozvolimo da do nas dopre njihovo stradanje i brojni vapaji, tada ćemo moći da kažemo da je put ka ozdravljenju moguć. Do tada ćemo biti samo prostor na kojem caruje laž i korupcija u kojoj lažne žrtve sa lincencom dobijenom od lažnih moćnika imaju prođu. Onu prođu koja je stvorila sav besmisao, gde su propast i civilizacijsko nazadovanje jedina izvesnost.
U senci svega, provlači se promena krivičnog zakonika kako bi se lakše kriminalizovao i optužio svako ko je protivnik ove vlasti. Ali kome to pričati.
Bar je studentska lista, kažu, konačno formirana. Vreme je da se svi usredsrede i vrše pritisak da se što pre raspišu izbori. Drugog izlaza, pokazalo se, za sada nema.
Srđan Škoro
