Ustani Srbijo 
Diktatori odvajkada vole reč – jedinstvo. Pod njom podrazumevaju da su podanici ujedinjeni u pokornosti prema njima. Poredak, to je za njih bespogovorno klanjanje piramidi, na čijem su oni vrhu. Jedinstvo shvataju kao poletan odnos svojih objedinjenih „kmetova“ prema tom ponižavajućem poslu.
Zato je Vučić nazvao praznik koji je uveo 2020. godine – „Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave“. I ne smeta mu sav cinizam koji iz toga isijava. Bitno mu je da je ugradio još jednu ciglu u postament na kome je zamislio da se, kolikogod je moguće više, uzdiže kult njegove ličnosti.
No, čovek snuje – makar on bio i diktator – a Bog odlučuje. A njegova volja je bila da većina Srba konačno pogleda istini u oči, i shvati da nas predvodi bedni uzurpator, osoba bez trunke morala, nacionalne posvećenosti i hrabrosti.
To je čovek koji svoju politiku temelji na mržnji prema sunarodnicima; koji ih u duhu verbalnog građanskog rata do krajnosti stigmatizuje, ako mu i najmanje nisu po volji, a onda besramno govori o srpskom jedinstvu.
To je čovek koji je izvršio kosovsku veleizdaju, asistirajući albanskoj otmici dela teritorije države čiji je predsednik, kako njihovi NATO zaštitnici ne bi obelodanili istinu o njegovim vezama sa narko kartelima. Uprkos tome što tako razjedinjuje i sramoti Srbiju, on se kune u srpsko jedinstvo.
To je čovek koji ističe srpsku slobodu i diči se našom zastavom, a naciju drži u ropstvu i poniženju, te pomaže Kurtiju da srpske trobojke baca na zemlju i sa svojim bašibozukom gazi.
Posle takvog Vučićevog „jedinstva“, to što smo ušli u razdoblje burnog protesnog nejedinstva, deluje spasonosno! Na jednoj strani je on i njegova interesna zajednica, a na drugom krilu je značajna većina našeg naroda. Borba između onih koji su na ta dva pola mučno traje, ali će se sigurno završiti oslobođenjem Srbije.
Tada nam predstoji još ozbiljniji posao od rušenja spin diktature; da našu razorenu nacionalnu kuću obnovimo, ali ne na temelju pozerskog jedinstva, već tolerancije, demokratije, istinske ljubavi prema otadžbini.
Da bismo u tome uspeli, ne smemo da dopustimo da „sjaše Kurta a uzjaše Murta“. Ne trebaju nam više „veliki“ lideri ma kakvi da su, jer liderski koncept politike uvek u sebi sadrži ozbiljan rizik. Nikada se ne zna šta je u džaku koji naizgled deluje lepo.
Savremena država ne pripada onima koji su na njenom čelu. Ona je servis građana, ali je ipak činjenica da je vlast na neki način personifikuje. Kakvi su oni koji je predvode, tako narod doživljava državu. Zato budno pazimo da nas razne barabe ponovo ne prevare i uzurpiraju našu zemlju. Posle Vučićevog blaćenja i razaranja institucija, ona to ne bi izdržala. Ne radi se više o jedinstvu, već o nacionalnoj egzistenciji!
Ne treba verovati u „zlatne“ političare. Oni su, najčešće, kakav je i narod iz koga potiču. Ipak, uz sve mane koje imamo, mi smo mnogo bolja nacija nego što su Vučić i oni oko njega. Kao da su došli iz pakla a ne iz nedara raznih srpskih zemalja.
Ne treba da maštamo o bogomdanim vođama, ali bez preterivanja, možemo da iznedrimo ljudi od običnog „metala“ ili „drveta“ – a ne toksičnih „fekalija“ kao ovi što su sada na vlasti – koji će zajedno sa svima nama povući ovu zelju iz živog blata u kome se nalazi.
Kada se to desi moći ćemo da kažemo da je nastupio praznik srpskog opstanka, a na novim narodnim izabranicima biće da težište svojih aktivnosti stave na obnovu institucija a ne isticanje sebe u prvi plan. Tako dobijamo šansu da kako-tako, makar i preko trnja, krenemo napred, što je spasonosno u odnosu na ono što nam sada Vučić sa svojom klikom radi.
Tera nas da kopamo sopstvenu raku, dok pevamo himnu jedinstvu. Nisu nam potrebne, ni sada, ni u budućnosti, bilo kakve pompezne ode koje po pravilu zloupotrebljavaju „vođe“, već nepretenciozan, realan i instituciono utemeljen, kolektivni odnos prema problemima sa kojima se suočavamo. Tek tada će nam niti bolje!
Dragomir Anđelković
