Gledam ljude svakog dana i pitam se – šta nam se desilo?
Nekada sam kroz svoj grad išla ponosna. Ponosna na profesore, nastavnike, lekare, na sve one pametne ljude koje je Sremska Mitrovica iznedrila. Bio je to grad znanja i dostojanstva.
Danas, već tri decenije, posmatram ista lica kako se smenjuju po funkcijama. Ne da nisu kompetentni – nego su diplome kupovali po potrebi, kao što se kupuje nova garderoba pred svadbu. Grad koji je nekada disao duhom intelektualaca postao je čvrsto uporište SNS-a i „opozicije“ stvorene od istog tog kalupa. Mitrovica je pretvorena u grad duhova.
I to se vidi u ljudima. Oseća se u deci. Socijalne razlike su postale nepremostive. „Zašto ja nemam patike od 350 evra? Zato što ti je mama samo lekar, bez partijske knjižice.“ To je nova pedagogija.
Do juče podstanari, danas vlasnici po tri stana i dva sa strane. O automobilima da i ne govorimo – deca ginu u skupocenim kolima kupljenim za 18. rođendane, dok na drugoj strani lečimo bolesne mališane SMS porukama. Jer kako bi se neko od „bogatih“ setio da izdvoji pola svoje dnevnice?
Kafići su puni kiča i šunda, „devojčice“ pokušavaju da se dokažu kroz skupu udaju, dok dečaci, tatini sinovi, troše novac koji drugi nemaju ni za jedno piće.
Nestao je intelektualni duh, a nastao duh pohlepe. I kao da je nestala i potreba da se o nečemu razgovara osim o politici i prokletim parama. Čak i kada ne želiš da čuješ, primitivizam se sam ugura u tvoje uši: gramatički nepravilne kovanice, jezik koji ne prepoznajem.
I zaista jeste tuđ. To je jezik pohlepe, vlasti, nehumanosti, samoživosti. Jezik kupljenih diploma.
Ali da se razumemo – ne govorimo ga svi. Ne ćutimo. Ustali smo protiv vlasti. Samo studenti, za sada. Ali nisu oni sami – ima još pravih ljudi u ovom gradu, onih koji neće pristati na tišinu i ravnodušnost.
I zbog njih, i sa njima, Mitrovica može da prestane da bude grad duhova.
dr Svetlana Cvijanović
