Građani vas spontano podržavaju i spontano vas obožavaju. Vole vas svim srcem – spontano u kešu. Davali ste spontano i šakom i kapom, samo da vas spontano podrže. Budžet se spontano ispraznio. Stoga ste spontano rešili, da početkom septembra spontano krenete u državne posete i da neku kintu spontano iskamčite. Ali, pre toga, da u glupom avgustu, dovršite svoju pametnu knjigu. Morali ste da ispišete stranice koje vam nedostaju. I… spontano ste krenuli da tučete mirne građane. Vrbas, Valjevo, Beograd…
Avgustovske slike brutalnosti policije – ostaju urezane. Krvoločno prebijanje mirnih demonstranata. Šmrkovi koji brišu tragove vaše spontanosti. Kupljeni mediji koji predstavljaju vas kao žrtvu. Kakva ironija. Naoružana država, protiv golorukog naroda! To je cena vaše fotelje na Andrićevom vencu. Dok su slike užasa iz Srbije obilazile svet, vi ste pričali bajke o svojoj popularnosti. Posebno u Kini. Besni zbog nedovršene revolucije u avgustu, prvog septembra odjurili ste u Peking – na vojnu paradu. Pričali ste kako Kinezi padaju na vas. A, u stvari – čim stigoste, vi padoste. Ušta li ste gledali, kad ste se onako strmoglavili? Jedva vas uhvatiše da ne stradate. Možda ste se spontano sapleli, a možda ste i putem veštačke inteligencije sve to namontirali, da biste privukli pažnju. Pošto vas tamo niko nije fermao. Tu i tamo, provirili bi negde, ali nedovoljno za ono, što je s vaše strane, unapred najavljivano.
Provalila sam. Strmeknuli ste se od radosti. Jer ono što niste pre par sedmica iskamčili od Emirata, iskamčili ste sada, od svog brata Sija. Calnuo vam je 2,5 milijarde da zakrpite rupe u budžetu i prikrijete prljave kineske rabote po Srbiji. To vas je opilo, pa ste se zateturali i pali. Jao-pao, ako ćemo na vašem kineskom jeziku. Skupo je mogao da vas košta taj laki keš. Ali, koštaće građane i studente Srbije. Na njih ćete nahuškati policiju i batinaše, da svojim glavama vaš dug otplate – i da vaša glava ostane čitava.
Pre polaska pompezno ste najavili, da će uz Putina, u Kini biti i Tramp. Čujem da će možda i Tramp da dođe, nisam siguran, bog sveti zna kako će da bude, ali su mi najavili da će neki od velikih svetskih lidera da pravi večeru u Kini, pa su me zamolili da ostanem. Kažu, moraš da ostaneš do petog…
Bog sveti zna da ste to rekli po principu – ako prođe prođe. Vi kažete. Narod to čuje. A, ono možda, izgubi se u masi vaših laži. Bog sveti zna i da ste ovo o Trampu izmislili, da bi sebi digli cenu. Bog sveti zna da na tu večeru, petog septembra – niste ni bili pozvani. Bog sveti zna da ste tog petog – već izjutra bili u Srbiji. Bog sveti zna i da ste te večeri, sedeći u redakciji vaših omiljenih medija, proslavljali flašom najskupljeg vina, svaki pendrek po leđima i glavi nevinih. Dece. Studenata. Penzionera. Gledali smo nadrealne slike iz Novog Sada. Ničim izazvana policija, pod punom opremom, bez milosti je počela da tuče mirne učesnike protesta. Ljudi s crnim fanomkama sedeli su u kolima hitne pomoći, odbijajući da pruže pomoć povređenim građanima. Osramotili su časnu profesiju. Solidarnost se videla, na drugoj strani. Ovoj našoj. Kad je policija digla pendreke na Dijanu Hrku, majku stradalog deteta pod nadstrešnicom, zagrlili su je veterani i obojica su umesto nje dobili pendreke preko leđa. Ko li je taj iz redova vaše policije, taj koji je imao nameru da pendrecima dotuče ovu već ranjenu ženu? Jeste li se zapitali? Jeste li reagovali? Niste. Na našoj strani su empatija i ljubav. Na vašoj su bezosećajnost i batine. To je razlika između dve Srbije.
U direktnom teve prenosu patetisali ste, oblizivali se i pričali ste u stilu – kolariću paniću/pletemo se samiću/sami sebe zaplićemo/sami sebe otplićemo … Smeškali ste se nevino, a cinično. Mahali ste pobedonosno, a porazno. Svesni ste vi da ste ovu bitku izgubili, ma koliko se spontano tešili da ste pobedili. Čestitali ste policiji na časno obavljenom poslu!!? A, u stvari, čestitatli ste svojim poslušnicima, na surovom prebijanju građana!!! Vino je krivo za sve. Vino vam je pomutilo pamet. Jer, i Bog sveti zna, da je to nešto najprljavije u istoriji ove zemlje. Bilo je i ranije protesta. Bilo je i ranije nezadovoljnih građana. Bilo je i ranije policije na ulicama. Bilo je i ranije pendreka. Ali kao vi – niko se ovako brutalno nije svetio građanima. Niko ih ovako surovo nije gazio. Niko ih ovako nije šutirao dok su ležali nemoćni. Niko ih ovako nije vukao po ulicama, nakon što im je ruke vezao lisicama. Niko nije hapsio maloletnu decu. Niko tako kao vi nije mrzeo svoj narod. Kad bi mogli, svoje protivnike bi uništili i zatrli im familije pet kolena unazad. Da li ćete reći da je i to spontano? Hoćete sigurno, jer ta reč vam se iz nekog razloga dopada. Vi ih spontano popreko gledate. Vi ih spontano streljate pogledom. Vi tišinu u pomen žrtvama nadstrešnice, spontano prekidate soničnim oružjem. Vi protivnike vaše tiranije spontano nazivate neprijateljima, izdajnicima, nacistima, mamlazima, debilima, kretenima, budalama, idiotima… Samo zato što nisu na istoj strani. Onoj vašoj. Kriminalnoj i korumpiranoj. Spontanoj.
Jasno nam je. Pijete najskuplja vina sa svojim pajtašima, za jeftine laži koje prosipaju. Vi im diktirate. Vaš spontani rukopis teško se čita, ali se lako prepoznaje. To je vaša surova osveta pobunjenim građanima. Pre svega, Novog Sada. Jer, sve je – baš tu počelo. Pad nadstrešnice. Neverica. Brojanje mrtvih. Bdenje nad povređenima. Muk. Sahrane. Leleci. I pitanja – ko je kriv? Umesto odgovora – ćutanje. Umesto hapšenja krivaca – prebijanje onih koji traže istinu. Umesto suđenja – sakaćenje pobunjenih. Umesto pravde – gaženje, pretnje i hapšenja nevinih. Sve su izdržali. I Novosađani. I studenti u blokadi. I građani širom Srbije. Svojom upornošću, potrošili su i poslednji atom vaše snage. S razlogom posrćete i padate naglavačke u zvaničnoj poseti, svejedno u kojoj zemlji. Studente to ne zanima. Oni traže da putem izbora padnete u Srbiji. Ali trezni, a ne opijeni vinom i vlašću.
U svakom slučaju, posle neuspešno obavljenog posla tokom avgusta – i septembar vam je počeo traljavo. Sem onog kineskog kredita kojim ćete kupovati ljubav ćacija, sve drugo je čist promašaj. Uključujući i vaš tamošnji odlazak. Obišli ste sve hodnike u palati Si Đinpinga. Razgledali ste zidove. Buljili ste u plafone. Tapšali ste razvodnice po ramenu, kad pored vas prođu kao pored turskog groblja. Ragledali ste veštačko cveće, kakvog ima i ovde kod nas u kineskim radnjama… Za to vreme, Si je razgovarao s Putinom i drugim gostima. Vi ste tu domaći. Uvek dođete da nešto kamčite i zato mu niste u istom rangu s drugima. A, da se skroz naskroz ne izblamirate – kako vas nigde nije bilo, pobrinula se majka priroda. Vaša visina. Na nekoj fotki, stojite u poslednjem redu. Sami. I opet štrčite. Kao gromobran.
S Putinom ste razgovarali pet i po minuta. Nit vas je slušao, nit vas je gledao. Delila vas je ikebana. Putin je otvarao pasijans i ćutao. A vi ste na čudnom miksu ruskosrpskog jezika, bez tačke i zareza verglali – daragoj uvažajemij prezident ja hatjel ješčo raz isvestit vas što Serbija nahodjitsa v očenj trudnoj situaciji no mi smaglji sahranjit našu principieljnuju paziciju adstajat nezavisimost Serbiji u atnosu na Rasiju… Da Putin nije štopovao vreme, ne znam koliko biste još uspeli da brbljate bez vazduha. Ni jednom niste udahnuli, a vaš uvažajemij Putin, život vam je spasao – kratkom minutažom koju je odvojio za vas.
Bog sveti zna šta ste očekivali od Putina. To me ne zanima. Jer me ne zanimate ni vi, ni vaš daragoj Putin. Zanima me jedino – kada ćete onim falkonom odleteti. U jednom pravcu. Spontano. Za izbore nemate hrabrosti. Čak ni uz spontanu krađu glasova.
Hajd’ da se kladimo…
Biljana Vilimon (Izvor: Radar.rs)
