U vreme socijalističke Jugoslavije, SPC je bila potisnuta na marginu javnog života. Ateizam i sekularizam bili su deo državne ideologije. Ipak, iako progonjena, SPC je tada imala ulogu tihe čuvarice tradicije, naročito u seoskim sredinama. Nije imala pristup medijima ni školama, ali je upravo kroz tu marginalizaciju zadržala određeni moralni integritet, jer nije bila u direktnoj simbiozi sa državom.
Paradoksalno, tadašnja slabost Crkve bila je možda i njena snaga – jer nije bila kompromitovana političkom moći.
Devedesete – SPC kao saučesnik u nacionalizmu
Sa padom komunizma, SPC je doživela “preporod” – ali ne duhovni, već nacionalno-politički. Umesto da ponudi moralni korektiv nacionalističkim politikama, Crkva je u mnogim slučajevima postala njihov ideološki saučesnik.
Blagosiljanje vojske u ratu.
Povezanost sa političarima poput Slobodana Miloševića ili Radovana Karadžića.
Revizionizam u vezi sa ulogom četničkog pokreta.
Promocija kleronacionalizma umesto univerzalne hrišćanske poruke.
U tom periodu SPC je zamenila Hrista sa Nacijom, a duhovnost sa mitologijom.
SPC u savremenoj Srbiji – od autoriteta do servisa moći
U eri Aleksandra Vučića, SPC se prikazivala kao duhovni autoritet, ali realno je sve više postajala produžena ruka režima. Imamo nekoliko indikativnih fenomena:
Bliska saradnja sa državnim vrhom – gde Patrijarh često više liči na ministra religije, nego na moralnog lidera.
Ćutanje o korupciji, siromaštvu, kršenju ljudskih prava.
Bogatstvo i raskoš u kontrastu sa narodom koji jedva preživljava.
Aktivno mešanje u političke odluke (npr. pitanje Kosova), dok se ćuti o socijalnoj nepravdi.
Dakle, SPC ne samo da ne odgovara na duhovnu krizu – ona je u mnogim aspektima produžava i produbljuje, jer nudi ideološki eskapizam umesto duhovne hrabrosti.
Duhovna praznina i institucionalna forma
SPC ne uspeva da odgovori na četiri pomenuta aspekta duhovnog propadanja:
Fenomen – Odgovor SPC
- Masovna otuđenost – Fokusirana na rituale i dogmu, bez stvarnog rada na izgradnji zajednice ili podrške marginalizovanima.
- Konzumerizam – Ne kritikuje luksuz i gramzivost unutar sopstvenih redova. Nekad se čak ponaša kao religijski brend.
- Moralni relativizam – Selektivna etika – oštra prema LGBT+ osobama i ženama, ali tiha kada su u pitanju moćnici i nasilje.
- Pseudoduhovnost i ekstremizam -Sama koketira s misticizmom, mitovima, svetiteljstvom po nacionalnom ključu. Umesto duhovnog razvoja – nudi istorijsku nostalgiju.
SPC kao deo problema, ne deo rešenja
SPC je kroz razne epohe odigrala različite uloge – od žrtve represije, preko nacionalističkog agitatora, do tihe podrške autoritarnoj vlasti. Umesto da bude savet savesti, SPC je često birala ćutanje, udobnost i moć.
U vremenu duhovne krize, narod vapi za istinom, autentičnošću i saosećanjem. A to ne može doći iz institucije koja deluje kao zatvoreni klub moći i rituala. SPC bi mogla biti deo duhovnog preporoda – ali samo ako se oslobodi političke servilnosti i mitološke opsesije, i vrati se evanđeoskoj skromnosti, empatiji i istinskom dijalogu sa svetom.
Bojan Jovanović
