Posmatram stanje u Srbiji… i hajde, da se pravim da sam Afrikanac koji je slučajno sleteo ovde. Ne znam odakle da krenem. Ovo nema nigde na svetu.
Prvo – Ćacilend. Zemlja u kojoj predsednik svako veče otvara sopstveni rijaliti na nacionalnoj frekvenciji. Sam sebi postavlja pitanja, sam sebi odgovara, a ponekad i sam sebe demantuje. Publika aplaudira – ne zato što se smeje, nego zato što se boji da ne ostane bez sendviča.
A kada je hteo da obiđe decu u Ćupriji, napravili su pravi cirkus. Dovozili školarce autobusima da mu mašu i aplaudiraju, pod pretnjom neopravdanih izostanaka. Deca, umesto na času, završila u “Ćacilendu”. U normalnim zemljama decu vode u zoološki vrt ili muzej. Kod nas – da gledaju predsednika kao atrakciju.
Studente gledamo već mesecima na ulicama. Počelo je zbog izbora, nastavilo se zbog blokada, a završilo time da od “studenta” postaneš “blokader”. Etiketa rešava sve. Predsednik kaže da će rešiti sve “mirnim putem”. U prevodu – hapse se i prebijaju deca i ljudi. Policajci se, kako kažu, samo sapleli o pendrek. Rezultat: mladić prebijen do neprepoznatljivosti.
Na to se javi Dačić i mrtav-hladan izvali da “nije bilo prekomerne sile”. Pa naravno da nije – niko nije zgažen tenkom. Valjda to za njega znači “prekomerno”. Povređeni iz bolnica? To je, po njihovom tumačenju, samo “politički marketing”.
Kad smo već kod medicine – fenomen zvan ministar Glišić. Pre petnaest dana – masovni šlog. Po svim zakonima medicine čovek bi trebalo da se oporavlja mesecima, a on već drži sastanke i daje izjave. To nije zdravstvo, to je naučna fantastika. NASA bi trebalo da dođe da ispita kako se u Srbiji ozdravljuje brže nego što u Njujorku posluže kafu.
A u pozadini, Lončar vapi kako su ga “odpušili”. Pa ajmo svi na narodno otpušavanje – da vidimo hoće li i nama proraditi vitalni organi nakon tri mandata njihove vlasti.
Na lokalu – groteska. U jednoj mesnoj zajednici i jednom selu pobedili nezavisni kandidati. Opozicija je, naravno, pozivala na bojkot – jer, što bi se slučajno borili. U svim ostalim mestima pobedio SNS, jer su bili jedini kandidati. Učestvuješ sam, samog sebe nadglasavaš i naravno – pobeđuješ. Demokratska matrica, po uzoru na Severnu Koreju, samo bez vatrometa.
I taman kad pomisliš da je dno dosegnuto, predsednik najavi da neće koristiti silu. Umesto toga, “spontano” se pojavi pedeset skupova anti-blokadera. I to, čudo jedno, u isto vreme. Naoružani transparentima, sendvičima i kesicama s jogurtom, svi se složno odazvali spontanosti. Koliko su plaćeni? Sendvičem. Jer za ozbiljniji honorar već nema u budžetu.
I sad ti ostani normalan u ovom ludilu. Smešno i tužno u isto vreme. Kraj se ne nazire, a vređanje inteligencije postalo je državna politika. Najstrašnije od svega – još uvek postoje ljudi koji u sve ovo slepo veruju.
Jer ovo nije stvarnost. Ovo je produkcija. Srbija više nije država – ovo je reality. Trumanov šou, verzija Balkan.
A gde je kraj? Ima li ga uopšte, ili je scenarista odavno izgubio olovku?
Dr Svetlana Cvijanović
