“Posle višemesečnog omalovažavanja sasvim mirnih demonstracija, Vučić je u utorak, 12. avgusta, započeo uznemirujuću strategiju zastrašivanja, raspoređujući na ulice zemlje nasilnike i huligane za koje se zna da su bliski moćnim srpskim organizovanim kriminalnim snagama, koji provociraju demonstrante“, konstatovao je, u uvodniku, list “Mond”, blizak, Vučiću navodno bliskoj, zvaničnoj francuskoj diplomatiji.
Savet za nacionalnu bezbednost (kome su, prema slikama, kao neželjeni “gosti iznenađenja”, prisustvovali tužioci Dolovac i Nenadić, te “po difoltu”, Bata Gašić, Dača, Orlić, Brnaba, general Mojsilović, Mali i, naravno, Veliki, Najveći), o Preobraženju leta Gospodnjeg 2025, raspravljao je neznano o čemu.
Poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice je, prethodne večeri, tokom obilaska razbijenih prozora i vrata, prethodno ispražnjenih prostorija palilulskih naprednjaka, kojom prilikom se hrabro ogrebao o polomljeno staklo (što je bila “vest dana” cele državne propagande), poručio da će on i njegovi da „oslobode državu ovog terora i zla“, tj. u prvom licu njegove množine: „Gonićemo mnogo više, mnogo brže, mnogo jače. Nikoga sa strane nećemo da pitamo niti da tražimo dozvole!“.
Da l’ je sad mislio na uvođenje vanrednog stanja, da l’ na formiranje sebi lojalnog specijalnog tužilaštva za sve, svašta i ništa, da l’ je mislio na “paljenje Rajhstaga”, da l’ je najavio prelazak iz autokratije u diktaturu – sam dobri Manitu zna.
A može mu se, pošto je, pre toga, dok je politički i javni mejnstrim 13 godina “mudro” i kukavićki ćutao, državu sveo državu na servis za zadovoljavanje njegovih ličnih potreba i prohteva.
Za zlu ne trebalo – to je onaj “izlaz u slučaju opasnosti” – Poglavičina Tajnica koja, inače, od 25. novembra drži parlament pod državnim udarom, drugostepeno je presudila da je, za pad nadstrešnice, pazi sad, “kriva isplanirana diverzija, kao početak obojene revolucije”?!
Bože, oprosti im, ne znaju šta rade. Ali, gde baš na dan Hristovog preobraženja na gori Tavor, kada je on najavio svoje potonje stradanje i slavu?
Jer, veruje se da se o ovom prazniku smenjuju godišnja doba, pa se kaže: “Preobražava se i gora i voda…”
A “država, vatra i voda” su sile s kojima se ne igra i koje niko ne može da savlada – kazao je, 1927, Benito Musolini, a složio se s njim, 98 godina kasnije, Poglavica plemena Ćacija i samoproglašeni vrhovni komandant Ćacistana i svih srpskih zemalja.
No, opomene radi, vredi i obrnuto. Barem po naravoučenijima sile Isaka Njutna.
Prvi Njutnov zakon (zakon inercije): Svako telo se opire promeni svog stanja mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja, sve dok na njega ne deluje neka spoljna sila. Dakle, telo ostaje u stanju mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja dok ga neka spoljna sila ne primora da ga promeni.
Drugi Njutnov zakon (fundamentalni zakon dinamike): Ubrzanje tela je direktno proporcionalno rezultanti sila koje na njega deluju, a obrnuto proporcionalno njegovoj masi.
I, treći – zakon akcije i reakcije – najdirektnije primenjiv na Srbiju, u kolovozu 2025: Na svaku akciju (silu) uvek postoji jednaka i suprotna reakcija (kontra-sila). Tj. svaka akcija izaziva jednaku i suprotnu reakciju.
Naučnik je ova tri zakona kretanja objavio, još u predvečerje velike seobe Srbalja pod Arsenijem Čarnojevićem, dakle 1687. godine, u delu “Matematički principi prirodne filozofije”.
S obzirom da ne verujem u mogućnost da naš Poglavica nije čuo čak ni za zakon akcije i reakcije, smem li da zaključim da on danas, 342 godine od Njutnovog otkrića – potencijalne građanske sukobe, u kojima je on lično već izabrao stranu i to onu manjinsku, njemu lojalnu Srbiju, provocira u potpuno uračunljivom stanju i s predumišljajem?
. . .
On koji, kao, brani i čuva Srbiju i koji Srbiju voli više i od sebe i sopstvene porodice, instalirao je paramilitarni kamp usred Dvorskog parka Obrenovića i Karađorđevića, a kako se odnosi prema srpskoj istoriji i tradiciji, nacionalnoj istoriji i državnim znamenjima, Beograđani svakodnevno svedoče gledajući “junake” kako uriniraju po osmatračnici sa Kajmakčalana usred okupiranog prostora između Novog i Starog dvora…
Kao što su građani ove zemlje, godinu i nešto unazad, mogli da svedoče kako se najviši predstavnici vlasti i njihove službeni plutarsi iživljavaju nad Zakonom o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije.
Iako član 6 tog zakona propisuje da se grb i zastava ne smeju upotrebljavati ako su oštećeni ili su svojim izgledom nepodobni za upotrebu, u direktnom TV prenosu smo gledali kako predsednici parlamenta srpska trobojka služi za bacanje na pod posle zapaljivog “domoljubnog” govora, kako jedna napredna poslanica srpski barjak koristi za brisanje, da prostite, stolice na koju će smestiti zadnjicu, a paradržavnom TV tajkunu, izumitelju vojnih dronova i letećih taksija, državni steg dođe kao preventivna kabanica oko zgrade njegove TV kuće, štit od potencijalnih rafala konzumnih i mućak jaja, sa multimedijalnom vučićoidnom porukom – “napad jajima na Pink je napad na srpsku zastavu, što znači i napad na Srbiju, jerbo je ceo Pink ceo obučen u trobojku”?!
Od svetog državnog i nacionalnog znamenja, napravio je kompletan igrokaz.
On koji je, ogrnut zastavom, koliko juče, “slavio” prolazak Rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN (prema čudnim pravilima glasanja, ona je ipak usvojena), danas sa kofama crvene, plave i bele boje, komanduje “jurišem” na zidove privatnih stanova, ali ne svoju i kuće svojih ortaka sa Dedinja, već novosadskog Limana. Siledžijskim iscrtavanjem nacionalnih znamenja tamo gde im mesto nije, hajkom na (slovački) Bački Petrovac, na Bačku Palanku i Vrbas i Novi Pazar, pendrekom i palicom uteruje nekakvo njegovo viđenje “rodoljublja”.
Konačno, kao da mu se polako obija o glavu ona parola “Svima su vam usta puna jadarita, a za Kosmet niko i ne pita” koju je, kao za kafanskim stolom, naručivao od Terzinih “delija” kao “pesmu želju”, u vreme kada su, pre pada nadstrešnice, bili aktuelni protesti protiv eksploatacije litijuma.
O Kosmetu veliki “Aca Srbin”, mesecima, ni mukajeta.
. . .
Otkako je zaseo na tron koji mu samo delimično pripada (i to tron predsednika Republike kao manje važan deo izvršne vlasti) i okupirao dve druge grane vlasti (zakonodavnu i sudsku) kojima, po Ustavu Republike Srbije, ne bi smeo ni da “prismrdi”, Poglavica je celu svoju “politiku” sveo na nipodaštavanje i omalovažavanje svih svojih prethodnika na čelu ove države. Po principu, pre mene ništa – posle mene potop.
Kao da pre 2012. i dolaska – sticajem okolnosti da je on, pod svojim imenom i prezimenom, izgubio beogradske, a Njegova eks Ekselencija Toma dobio predsedničke izbore – “laki luzera” na čelo Srbije nije bilo ništa?!
Kao u onom aforizmu Brane Crnčevića: „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili nam sve.“
A po obrascu komesara boljševičke revolucije u carskoj Rusiji.
Iako je i sam Nikita Hruščov, za veme posete Americi 1959, priznao da je kao bravar u Donbasu, 1912-1913, materijalno bio imućniji nego kao drugi sekretar Moskovskog komiteta partije, jer su, kako je rekao, „posle revolucije, plate u velikoj meri smanjene, a cene mnogo porasle“.
Kad smo kod ovih tipičnih minhauzenovskih laži lažnih “reformatora”, mitropolit Tihon Ševkunov, u knjizi „Propast imperije – ruska lekcija“ (Catena mundi, Beograd, 2025), navodi i podatak da je, pre revolucije u kojoj je proklamovana parola „Zemlja – seljacima!“, dakle, prema popisu iz 1916, 90 odsto oranica u evropskom delu Rusije već pripadalo seljacima, a s druge strane Urala, u azijskom delu, u vlasništvu seljaka bilo je svih 100 odsto oranica! Dok je, u isto vreme, u Velikoj Britaniji samo 13 odsto svojine pripadalo seljacima, a ostatak lendlordovima i privatnim zemljoposednicima. Rusko carstvo je, tada. svake godine ubiralo za trećinu veću letinu od većine tadašnjih glavnih izvoznika žitarica u svetu (SAD, Argentine i Kanade) zajedno! A onda je, sa kolektivizacijom u vreme sovjeta, stigla i – glad.
. . .
Dramoserski otužno, kao omamljen viškom otrovnih reči, otkako je, 2012, došao na svevlast, Poglavica drugima pripisuje i imputira baš ono što on sam čini ili bi voleo da čini, a u poslednje vreme, deluje kao neko ko je za očuvanje vlastite i vlasti svojih dojučerašnjih golaća i gologuzana, a danas, pod njim, silno omoćalih plutokrata, spreman da žrtvuje i sopstveni narod.
Na jednoj strani, izigrava žrtvu, tražeći razumevanje, podršku i zaštitu od svoje okrnjene, ali i dalje dovoljno cementirane biračke baze („Dok dišem, dok kap krvi teče mojim venama, boriću se za naš narod i Srbiju!“). S druge strane, upravo on lično svoje kritičare i narod u pobuni optužuje za užasne namere („Zapamtite moje reči: ništa im drugo nije preostalo nego da počnu da ubijaju ljude i pitanje je dana, to je to!“). Ili, u blažoj varijanti, sa frekvencija Javne medijske kuće, upire prstom u nekakvu „petu kolonu“ (misleći na sve one koji se ne slažu sa njegovim sistemom vladavine), izaziva građanske sukobe, uz opravdanja tipa: “Oni napadaju nadstrešnicu zbog kineskih investicija, Generalštab zbog Amerike, Turski tok zbog Rusije”.
Poglavica je sada definitivno skinuo rukavice.
Pripadnik “Kobri”, na partijskom zadatku ispred stranačkih prostorija SNS, pucao u vazduh.
Policajac u civilu, ne kauboj, ali sa cigaretom u ustima, potezao pištolj.
Jedan od najvažnijih policijskih komandanata pretio je silovanjem privedenoj studentkinji, a odbrana tog “policajca” bila je u rangu tragikomične opštedržavne odbrane od upotrebe “zvučnog topa”.
Ne ISIS-ov zatvor, ne američki Gvantanamo, ne nemački konclogor, ali liči: Sedamnaest privedenih protestanata, ruku vezanih na leđina, sa glavama nabijenim na zid, kleče na betonu ispred 17 policajaca koji “poziraju” iza žrtava. Novi Sad, Srbija, avgusta 2025.
U danu studentske akcije “Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli”, “Obraćator nambr uan” obraćao se četiri puta, iz četiri različite uloge: politički osvešćeni građanin, pa neformalni lider najjače partije, pa legitimisani vrhovni komandant Ćacilenda, pa protivustavni ministar policije, pa predsednik Republike koji prezentuje protivustavno delovanje.
Dok je, sa svojim lojalistima, podizao betonske barikade oko Ćacilenda i čadora Age-Hasanage na Bulevaru ispred Narodne skupštine sa ciljem da taj prostor zadrži pod dugovečnom opsadom, optuživao je studente i građane na ulicama da “svirepošću i brutalnošću žele da sruše državu”, imputirao im “višestruki pokušaj ubistva i pokušaj masakra nad onima koji su čuvali i branili svoju (partijsku) kuću”; onda priznao da je “pokušao da dobije neke od tužilaca (dobio, pogađate, višeg javnog tužioca u Beogradu), da vidi šta će da rade”…
Napokon, i utužio i, bez suđenja, presudio, pa uputio protivustavnu i nezakonitu pretnju: “Uskoro ćemo da očistimo sve naše gradove od tih ubica i batinaša”
Pre poslednjeg obraćanja, zicer mu je nabacio Politički Otac rečenicom: Nije važniji život blokadera od odbrane poretka – ako ne ide drugačije, onda, bojevom municijom!
A onda je, počev od Vrbasa i Bačke Palanke, definitivno – dao potpuno odrešene ruke narodnoj miliciji da bije studente i građane koji se bune, a da štiti “napredne čuvare” poretka.
Na dan početka Gospojinskog posta, na noć uoči Svetog Stefana letnjeg, narod u pobuni prvi put je skandirao: “Ćaci i policija, jedna koalicija”. Ili, skraćeno: Polićaci!
. . .
Na Preobraženje gledano, Poglavičnim rečnikom kazano: Država je pobedila – jer su njena deca, njena budućnost, prebijena ili u zatvoru, a ako nisu, isterana su na ulice. Država je pobedila tako što je Poglavica porazio sopstveni narod.
Postoji li i dalje izlaz, a da to ne bude frontalni građanski rat?
Da, rešenje je jednostavno i sva četiri poteza su u rukama Poglavice: Prvo, da konačno primi k znanju da on nije Luj Četrnaesti (“Država – to sam ja!”), kao i da država nije samo monopol fizičke (pri)sile. Drugo: da LKSNDH dopusti nadležnim institucijama da obelodane celu dokumentaciju u vezi s nadstrešnicom, kao i da procesuiraju sve potencijalne krivce, računajući i donosioce političkih odluka. Treće: da LKSNDH lično raspusti paramilitarni kamp i veliki javni nužnik pored Spomen osmatračnice s Kajmakčalana, u Dvorskom parku, što jedino on kao, od 13. avgusta, definitivno legitimisani vrhovni komandant tog simboličkog rugla, može jedini da učini. I, konačno, da dozvoli predsedniku Vlade da mu uruči obrazložen zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
Cvijetin Milivojević
