“Demokratija statistički izjednačuje glupost s razumom, a idiotima, samo ako ih je dovoljno, dopušta da upravljaju svetom.” – Borislav Pekić, Besnilo.

Petak, 22. novembar 2024. godine. Vasina ulica ispred rektorata puna je profesora i studenata Hemijskog, Fizičkog, Matematičkog, Geografskog i drugih fakulteta. Pada sitna kiša. Prvi dana kada Univerzitet izlazi na ulice. Počeo je studentski protest. Danas, 25. marta traje već 123. dan.

To me podsetilo na 22. novembar 1996. godine. Isto je bio petak i isto je sipilo iz oblaka. Studenti i profesori su izašli na Plato ispred Filozofskog. Počeo je Studentski protest 1996/97. Trajao je 119 dana.
Tada smo tražili da se priznaju rezultati izbora. Direktan politički zahtev. Ali i duboko etički. Nismo želeli da živimo u zemlji gde se kradu glasovi. Svako ima prava na svoj život i svako ima pravo da se njegov glas čuje i jednako broji. Danas studenti traže da se procesuiraju odgovorni za pad nadstrešnice i da se objavi celokupna dokumentacija o rekonstrukciji železničke stanice i nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. 16 ljudi je izgubilo život. I ovo je duboko etički zahtev – nećemo da živimo u zemlji gde životi ljudi nestaju, gde ljude bukvalno ubija korupcija i gde nema nikakve odgovornosti.

Tada, 1996. godine, Milošević je doneo Lex Specialis kojim je u skupštini verifikovao izbornu volju građana, a danas Vučić narodu nudi zvučni top kojim je želeo da odsvira kraj protesta, a time i kraj budućnosti u Srbiji. Milošević je u sebi imao zrno nečeg državničkog, ovaj u sebi ništa, osim besnila.

„Ništa nećete imati“ – upravo to poručuje kroz sva svoja obraćanja. Za sebe kaže „da izgleda kao da ga je poplava izbacila“, da se ne čudimo, ne ako ga vidimo, nego kada ga budemo videli da se „smeje kao lud na brašno“. Može li neko da zamisli da je ovo izjavio, ne Karađorđe, nego neko od njegovih popečitelja? Šta bi sa njim bilo? Možete li da zamislite da ovo izjavi Slobodan Jovanović, Ljuba Davidović, Živko Topalović, ili poratni rukovodioci: Aleksandar Ranković Leka, Slobodan Penezić Krcun, pa čak i Milan Milutinović?

„Ništa nećete imati!“ – to svojim naterivanjem poručuje mladosti zemlje u kojoj je silom tragičnih prilika postao njen predsednik. „Ništa vam neću ispuniti. Pokazaću vam registratore, čisto da vidite da ih ima, ali vam dokumentaciju neću dati. Uhapsiću Vesića na par dana, ali ga neću osuditi, jer ne dam! Nateraću Miloša Vučevića da da ostavku Vlade, ali Vlada neće pasti! Nateraću odbornike i većnike opština koji su tukli studente da daju ostavke, ali ih neću uhapsiti! Ima da se inatim sa svima, sa celim narodom, ako treba i sa celim svetom, pa ću i da se smejem u Briselu kao lud na brašno!“

„Ne dam ništa! A tek profesorima… Pa vama ništa neću da dam i sve ću da vam uzmem. Uzeću vam plate, koeficijente, obračune, oboriću Beogradski univerziet na evropskoj i svetskoj listi prestižnih univerziteta, tako da nećete ni da postojite, pa se vi sada naterujte sa mnom, jer znam da mene ne možete pobediti – jer se ja smejem kao lud na brašno! Vi to naravno niste ni pomislili da uradite, ali ja znam kako se to radi! Zato ja mogu sve vas da pobedim, jer se ničega ne stidim! Ni tetkice i domari neće dobiti ni dinara, pa neka se vama profesorima žale. A vama studentima… eee, vama pripremam posebnu igru. Ima da vas izigram kao magarce. Vi ste našli da tražite odgovornost i pravdu? Vi? Pa tek ste se ispileli. Pa je l’ ste čuli vi za Vladimira Cvijana, za Olivera Ivanovića, da li znate za Jovanjicu, Krušik, Banjsku?

Samo čekam da dođe vaš protest do 15. aprila. To je vaša reka bez povratka. Svi ima da popadate godinu, pa svi vi redovni studenti ima da izgubite status redovnih studenata i prećićete na samofinansirajuće. Ja ću još i da zaradim na vašem glupom protestu! Pa se vi svađajte među sobom ko je kriv? Jer, ja neću da ispunim vaše zahteve. Ima da se zna ko je bre Aca-Nar. Ima da se zna koga je u Briselu poplava izbacila. Ima da se zna ko predstavlja državu, odnosno ima da se zna ko je država. A država – to sam ja! Poplava i ludo brašno.“

Stariji ljudi i babe bi rekle – besan iz obesti. Čitave godine, ne samo ova godina, pojedene su iz obesti. Valjda ćemo nekad saznati čiji je to bio projekat.

Sad zamislite da čitate bajku (ne mora basnu) svojoj deci i unucima. I da u bajci postoji neki poglavnik bogate i lepe zemlje koji se zove, na primer, Nar-baba i koji se inati sa svojim narodom. Narod napravi bunar, a on pored bunara napravi štalu (rudnik litijuma); narod napravi put, a on na sred puta izgradi Bazar na vodi; narod zasadi papriku i paradajz, a on ih pohapsi na pijaci i uveze papriku i paradajz od trgovaca detelinom; narod zasadi šumu, a on poseče šumu i napravi najveću logorsku vatru u najnovijoj istoriji. I onda vas dete pita: „A zašto taj Nar-baba to radi?“ Šta bi vi odgovorili? Ima li odgovora?

Koji god da je odgovor, bajke obično počinju: „Bilo jednom davno…“, a ovo kod nas traje i to predugo. Duže i od bajke.

On ne poznaje granice, on ne zna za granice. Sve granice koje su i postojale on je davno prešao, a izmišljao je i još uvek izmišlja nove granice: granicu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Viroviticu; granice prirodnih parkova pomerio u rudnike, državne granice smanjio; granice zaduživanja premašio; granice korupcije izbrisao; granice zakona pomešao sa bezakonjem; čak je prešao i granične poremećaje. Zato je narodni poslanik i potpredsednik Demokratske stranke Dr Nenad Mitrović, zvanično podneo inicijativu Prvom osnovnom sudu i tražio da sud po službenoj dužnosti utvrdi da li predsednik države uopšte ima poslovnu sposobnost. Jer ovo što radi prelazi sve granice normalnog, pristojnog i odovornog ponašanja.

Kada se svetiš deci i njihovim učiteljima, kada se nateruješ sa njima, kada si posvađan sa naukom i kada se svađaš sa celim narodom, kada za istu trpezu staviš policiju i kriminalce, kada od zgrade predsedništva napraviš Mordor, kada najavljuješ korišćenje zvučnog topa na narod i kada se naslađuješ tim, kada si svestan da će studenti pasti godinu, jer nećeš da ispuniš zahteve koji spadaju u osnovno postupanje tužilaštva i pravosuđa, kada bi sve dao, prodao i žrtvovao zbog sebe i svoje ispraznosti i napumpanog ega, onda ti nisi samo diktator i tiranin, ti si onda najobičnije zlo. I više tu popravke nema. Granica je pređena.

Na jednom mestu u svojoj knjizi „Budućnost prošlosti“, Milinko Bujišić, sjajan novinar i još bolji čovek, napisao je: „Ti ljudi nisu znali dokle je partijsko, a dokle je državno, šta je njihovo, a šta narodno. Mislili su da je sve njihovo. Otuda se dogodilo da partijske funkcionere mogu da smenjuju oni koji nikada nisu ni bili u Partiji. S pravom, jer su i partijski funkcioneri postavljali i smenjivali i one koji nisu članovi Partije i na mestima koja po svemu sudeći pripadaju državi. Sve se bilo pomešalo.“

A ja dodajem, dragi moj Bujke, pomešalo se i sada više ništa neće biti isto. Sve je dobilo drugačije značenje. I vladavina prava, i institucije, i podela vlasti, i zakonitost, i država, i Partija, i studenti, i narod…

Za nama su godine koje je pojelo besnilo.

Miodrag Gavrilović