Mnogi poznatiji ljudi u medijima koji su otvoreno protiv specijalne vojne operacije(SVO) koju je Rusija počela u Ukrajini 2022. godine se trude da predstave to što Rusija radi u Ukrajini kao nešto slično što je NATO uradio u Jugoslaviji 1999. godine. Ipak, ove dve situacije su skoro u potpunosti različite, i ne postoji nikakav ozbiljan osnov da se vojna operacija u Ukrajini 2022. godine okarakteriše kao agresija, za razliku od bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.
Pozivajući se na rezoluciju UN 3314 iz 1974. godine, NATO operacija protiv Jugoslavije se lako može okarakterisati kao agresija. Ova rezolucija u članu 1 definiše agresiju: “Agresija je upotreba oružane sile od strane države protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države ili na bilo koji drugi način nespojiv sa Poveljom UN, kako je navedeno u definiciji.” Pokušaj da se izbegne da se NATO operacija definiše kao agresija, na primer, tvrdnjom da Jugoslavija 1999. godine nije bila član UN, u ovom slučaju nije validan argument, budući da pomenuta rezolucija u istom članu objašnjava da se termin “država” koristi bez obzira na to da li je ona član UN. Sa druge strane, Ruska specijalna vojna operacija se ne može tako lako okarakterisati kao agresija.
Rusija je, pre početka SVO, preduzela određene pravne korake, očigledno u cilju osiguranja pred međunarodnim pravom. Donjecka narodna republika (DNR) i Luganska narodna republika (LNR) su proglasile nezavisnost od Ukrajine 12. maja 2014. godine, na osnovu referenduma koji je sproveden dan ranije.
Rusija je priznala DNR i LNR kao nezavisne države tek 21. februara 2022. godine, a sutradan, 22. februara, predsednici ove dve republike su zvanično zatražili pomoć od Rusije u borbi protiv Ukrajine. Dva dana nakon toga, 24. februara 2022. godine, Rusija je počela specijalnu vojinu operaciju. Iz ovog razloga se Ruska operacija u Ukrajini lakše može uporediti sa vojnoj pomoći koju su pružili Siriji od 2015 godine, iako treba naglasiti da se u Siriji radi o odbrani države od nekoliko grupa separatista i terorista. Ovo se, naravno, može tvrditi i sa tačke gledišta političkog Zapada koji je od 2014. godine pomagao vlastima u Ukrajini da uguše proteste i pobune na jugu i istoku zemlje. Ipak, i u ovom slučaju se mora naglasiti da su vođe koje su 2014. došle na vlast u Kijevu, to postigle nasilnim putem, a ne putem izbora, a potom su organizovale izbore. Takođe je potrebno naglasiti da su nasilno preuzeli vlast iako je tadašnja izabrana vlast pristala da izbori budu organizovani ranije, uz učešće opozicije koja se smatrala predstavnicima protesta. Treba podsetiti i da je predsednik Janukovič na vlast došao četiri godine ranije, zamenivši Viktora Juščenka na izborima na kojima je bio opozicioni kandidat ( na kojima je, usput, Juščenko osvojio nešto manje od 5,5% glasova ). Naravno, takođe treba podsetiti na već svima poznatu telefonsku diskusiju između Viktorije Nuland i tadašnjeg ambasadora SAD u Kijevu koja je procurela na internet, u kojoj se otvoreno govori o tome ko treba da bude u novoj vladi Ukrajine posle Janukoviča. Iz tog razloga, kao i naravno mnogih slučajeva da je nova vlast u Kijevu zabranjivala proruske organizacije ( na primer, simboli partije Janukoviča su već u januaru 2014. godine zabranjeni u nekoliko oblasti u Ukrajini, iako za to nije postojao pravni osnov), i podsticala napade na njihove članove, kao i pritisak na etničke ruse i druge građane Ukrajine kojima je maternji jezik ruski, se situacija u Siriji 2012. i Ukrajini 2014. godine ne mogu smatrati sličnim sa tačke gledišta legalnosti vlasti. Paradoksalno, države političkog Zapada su odbile da priznaju referendume u DNR i LNR, iako u njima nije bilo ni približne represije od strane organizatora, dok su nasilno svrgavanje vlasti u Kijevu smatrale legalnim i više demokratskim.
Rusija je kao opravdanje za svoje postupke u Ukrajini 2022. godine koristila primer Kosova i Metohije, mada ne na način na koji su neki domaći mediji to predstavljali u Srbiji. Putin, Lavrov i drugi zvaničnici su koristili primer KiM kao primer situacije u kojoj država koja je član UN može samostalno da prizna nezavisnost neke samoproglašene države koja nije član UN, i da se uprkos tome prema njoj ponaša kao prema suverenoj i nezavisnoj državi. 2022. godine je prošlo skoro 15 godina od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, ali ovo ni na koji način nije sankcionisano od strane UN, niti drugih međunarodnih institucija. Države političkog Zapada ne samo da nisu bile sankcionisane zbog agresije 1999. godine, ne da nisu bile sankcionisane države koje su od 2008. godine priznavale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije, već su međunarodne organizacije koje se nalaze pod velikim uticajem Zapada počele da, često protivno sopstvenim pravilima i procedurama, primaju Kosovo i Metohiju kao samostalnu državu u svoje članstvo. U LNR i DNR su, za razliku od svega toga, bili organizovani referendumi na osnovu kojih je ta nezavisnost i proglašena. Referendum na KiM je od strane “podzemnog parlamenta” organizovan 1991. godine, posle koga je proglašena nezavisnost. Ovaj referendum, kao i deklaracija o nezavisnosti je jedino bila priznata od strane Albanije, dok se druge države na njega nisu ni obazirale. Ipak, to nije bila prepreka da se nezavisnost ponovo jednostrano proglasi 2008. godine, i da je mnoge države političkog Zapada priznaju. Uz to, referendumi i proglašenja nezavisnosti LNR i DNR su se desila u godini velikih turbulencija u samoj Ukrajini, kada je legalno izabrana vlast u Kijevu svrgnuta nasilnim putem, i kada su je zamenili ljudi koje niko nije izabrao. Sa druge strane, u Republici Srbiji 1991, kao i 2008. godine, pitanje legalnosti vlasti ( budući da KiM nikada nije imalo status republike, već je uvek bila pokrajina Srbije ) nije bilo ozbiljno ni postavljano.
Dakle, Rusija je na osnovu odsustva bilo kakvih posledica za države koje su priznale jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, kao i tumačenju Međunarodnog suda pravde, zaključila da ovo ne protivureči međunarodnom pravu. Na osnovu toga je priznala DNR i LNR kao nezavisne države, i nakon toga se prema njima odnosila kao prema nezavisnim državama. Tek ovde se može uočiti da se uglavnom države političkog zapada, kao na primer SAD, odnose prema KiM kao Rusija prema DNR i LNR. Ali ni takvo poređenje nema mnogo smisla, budući da potpuno ignoriše zašto i kako je nezavisnost uopšte proglašena. Rusija je dakle, na LNR i DNR, od momenta priznanja nezavisnosti gledala kao i na ostale nezavisne države, kao između ostalih i Siriju (dok su SAD, usput, ne samo podržavale paravojne i terorističke organizacije, već i bez dozvole zvanične vlasti Sirije i SB UN okupirale deo njene teritorije). Iz tog razloga je Rusija, kao i u slučaju Sirije 2015. godine, prihvatila poziv za pružanje vojne pomoći DNR i LNR, što je jedan od tri razloga iz kojih je prema međunarodnom pravu dozvoljena upotreba oružane sile jedne države van svojih granica. Nekoliko meseci nakon toga, u septembru 2022. godine, održani su referendumi u LNR i DNR, posle kojih je formalno traženo od Ruske vlasti da budu integrisane u Rusku Federaciju, što se i desilo krajem istog meseca.
Operacija koju je NATO sproveo 1999 godine protiv Jugoslavije ne može ni na koji način da se opravda pred međunarodnim pravom, i prema njemu se može definisati kao agresija. Proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine se kao rezultat agresije, što piše i u samoj rezoluciji 3314, takođe može smatrati ništavnim prema međunarodnom pravu. Izgovori koji su korišćeni kao opravdanje agresije, kao što je tzv. “odgovornost za zaštitu” se ne mogu naći u međunarodnom pravu 1999. godine, a kasnije ono što se pod ovaj termin može podvesti ponovo odgovornost stavlja na SB UN, a ne neku drugu organizaciju ili pojedinačnu državu. Za razliku od agresije koju je izvršio NATO, Rusija je preduzela dodatne korake zbog kojih se SVO u Ukrajini ne može definisati kao agresija, niti se može osnovano tvrditi da je prekršila međunarodno pravo.
Nemanja Stepanov, master međunarodnih odnosa, Naučni asistent/Analitičar, Nacionalni Istraživački Univerzitet “VŠE” (Moskva)
