Sve što je dobro urađeno za 26 godina Dveri nekako je ostalo u senci nekoliko „pogrešnih poteza” koji su obeležili politički period ove organizacije u poslednjih 14 godina. Koliko su ti presudni trenuci za dosadašnju ocenu rada Dveri bili dobri ili zaista loši potezi, koliko su zavisili od objektivnih a koliko od subjektivnih okolnosti, teško je reći i traži istorijsku distancu. Verujemo da će neki objektivni istoričari koji dođu znati bolje sve to da procene, neopterećeni našim dnevno-političkim aktuelnostima, kontekstima i emocijama.
Ono što je, međutim, važna činjenica koja se ne može osporiti ali se konstantno prećutkuje jeste da Dveri nikada za 26 godina postojanja i rada u veoma složenom i teškom istorijskom periodu nisu izdale svoj izvorni program svetosavskog nacionalizma ili se prodale strancima ili režimu zarad ličnih i stranačkih interesa. To nije mala stvar, u svakom bavljenju politikom na ovome svetu trebalo bi da bude jedna od najvažnijih, ali u slučaju Dveri nećete lako naći komentatore koji će ovo javno priznati. U privatnim razgovorima ponekad se može čuti da su Dveri imale najbolje javne i medijske nastupe, vrhunske izborne kampanje, zaokružen i ubedljiv politički program, ozbiljne skupštinske inicijative i skupštinski rad u celini, veliku hrabrost i organizaciju mnogobrojnih protesta i drugih uličnih akcija protiv bivše i sadašnje vlasti, značajnu spoljno-političku aktivnost i kontakte i na Istoku i na Zapadu, ali i o tome će veoma retko ko šta reći javno, a kamo li pohvalno, bez obzira što sličnih opcija na srpskoj desnici nema. Za Dveri u javnosti uglavnom je ostavljen prostor za negativnu kampanju, koja najčešće počiva na sledećih „sedam političkih smrtnih grehova”:
Ulazak dnevnu politiku
Koliko bi bilo lakše i lepše da Dveri nisu ušle u dnevnu politiku i da su nastavile da se bave izdavaštvom, organizacijom tribina, humanitarnih akcija, sabora… Kao prva moderna patriotska nevladina organizacija radili bismo samo neke pozitivne stvari na promociji hrišćanskog i nacionalnog pogleda na svet i imali mnogo više prijatelja nego neprijatelja. Ovako smo ušli u dnevnu politiku i zasmetali mnogima, plus doživeli da – iako za 14 godina bavljenja politikom nikada nismo bili na vlasti – dobijamo tretman kao svi drugi na političkoj sceni koji iza sebe imaju bogatu istoriju vlastodržanja, preletanja, korupcije, ličnih i stranačkih šema i kombinacija.
Republička koalicija sa DSS-om
Da li je te 2016. godine trebalo napraviti prvu predizbornu koaliciju u dotadašnjoj istoriji Dveri sa nekom drugom političkom strankom ili nastaviti put samostalno po svaku cenu? Da li je trebalo preuzimati na svoja pleća sve ono što je neko drugi do tada radio na vlasti i mimo nje i odgovarati na pitanja za koja je neko drugi odgovoran? Da li je jednostavno trebalo ostati svoj bez obzira da li se ne može samostalno preći izborni cenzus i čekati vreme kada će birači nagraditi tu doslednost?

Beogradska koalicija sa DJB
Zbog lokalne predizborne koalicije za gradske izbore u Beogradu 2018. godine sa grupom građana „Dosta je bilo” Politički savet Dveri napustilo je nekoliko uglednih članova. Da li lokalne koalicije sa drugom opozicionom grupom građana koja je – iako ideološki različita u nekim pitanjima – u međuvremenu zauzela jasne suverenističke pozicije treba da bude razlog za nezadovoljstvo? Kako se postaviti u dnevnoj politici, koje su koalicije dozvoljene, može li se uopšte sarađivati sa drugim i drugačijim po bilo kom osnovu? Gde je granica između ideološke principijalnosti i isključivosti?
Savez za Srbiju
Svakako jedan od najvećih „smrtnih grehova” Dveri u sopstvenoj strukturi i velikom delu biračkog tela bilo je pristupanje Savezu za Srbiju, tadašnjoj formi ujedinjene opozicije iz 2018. godine. Za određeni broj ljudi, koji je bio manjinski ali ne i mali u redovima Dveri i opštoj populaciji, bilo kakva saradnja sa predstavnicima bivšeg režima bila je neprihvatljiva, bez obzira da li se radi o borbi za bolje izborne uslove, zajedničkim protestima protiv vlasti ili predizbornim koalicijama. Za sve njih mi smo tada postali „Đilasovi” i nikakva zajednička borba protiv izdaje i lopovluka Vučićeve vlasti u cilju pravljenja prelazne Vlade i stvaranja uslova za poštene izbore na kojima bi potom svako samostalno nastupio sa svojim programom – nije mogla biti opravdanje. Jednostavno su više mrzeli bivšu nego sadašnju vlast, kao i do danas.
„Vino sa Vučićem”
Poseban fenomen je kako smo za jedan dan od „Đilasovih” postali „Vučićevi”, jer smo 2021. godine prisustvovali zajedničkom sastanku između predstavnika parlamentarne vlasti i opozicije iz Republike Srpske, sa jedne strane, sa predstavnicima parlamentarne vlasti i opozicije u Srbiji, sa druge strane. Od čitavog sastanka na najvišem nivou koji se nikada ni pre ni posle toga nije ponovio uprkos brojnim izazovima sa kojima se suočava RS, ostalo je samo „ispijanje vina sa Vučićem”, kako se naša politička scena često banalizuje. Niti sam kao predstavnik Dveri tada pio vino, a posebno ne sa Vučićem, niti sam imao priliku da objasnim zašto sam tamo išao i šta sam rekao povodom narastajuće krize u BiH i ugroženosti RS, niti je većini bilo važno da sagleda stvari iz ugla nacionalnih a ne dnevno-političkih interesa.

Patriotski blok
Kao Dveri smo od 2013/2014. godine i mojih razgovora sa tadašnjim predsednikom DSS-a dr Vojislavom Koštunicom insistirali na formiranju šireg Patriotskog bloka koji bi bio odgovor na potpisivanje antiustavnih tzv. Briselskih sporazuma i izdaju Kosova i Metohije od strane Vučićeve vlasti. Sanda Rašković Ivić je bila jedini lider DSS-a koji je to podržao, dok je Miloš Jovanović uvek bio glavni ometač bilo kakvog ujedinjenja na desnici. I kasnije predizorne koalicije Dveri sa POKS-om, Srpskom strankom Zavetnici, saradnja sa dr Branimirom Nestorovićem i drugim nacionalno orijentisanim pojedincima i udruženjima imala je istu motivaciju, ali je definitivno bilo zabranjeno da ta ideja zaživi i ona je konstantno gušena u zametku, dok su brojni njeni učesnici očito samo bili spavači vlasti u redovima opozicione desnice.
Predizborna koalicija sa Zavetnicima
Iako su Zavetnici prešli na stranu vlasti posle izbora, a ne Dveri, trpimo istovetne prozivke, što ne može biti normalno ali je tako. Iako je kompletno bivše rukovodstvo Dveri zbog izbornog neuspeha i pogrešnog izbora koalicionog partnera podnelo ostavke, ni to nije bilo dovoljno da se makar prizna da Dveri – među retkima – imaju osećaj moralne i političke odgovornosti, kao i da pritom nisu promenile stranu.
Dveri definitivno nose teret svih ovih političkih odluka iz prošlosti, dok se često zaboravlja sve ono dobro i važno što su Dveri uradile za ovih 26 godina. Danas se može čuti od raznih lažnih dužebrižnika sa desnice kritika na račun Dveri i što podržavamo studente i njihov izlazak na izbore, ali to već ide u tekući rad BIA. Ali sve to treba samo da bude dodatni motiv novom rukovodstvu Dveri da očuva i unapredi rad nažalost gotovo jedine autentične desne političke organizacije u srpskom narodu danas.
Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Srpskog pokreta