40 dana za Đuru!

Ne postoji metabolički postupak u ljudskom organizmu koji može da svari još jednu Vučićevu prevaru sa vladom na čijem je čelu endokrinolog Đuro Macut. Sa frizuricom ala Džajić iz sedamdesetih godina prošlog veka, onako sipljiv i isprepadan kao miš upao u kacu, Macut ako bude uspeo da sastavi 40 dana na čelu ovako sklepane privremene vlade biće veliki uspeh za njega.

Čitajući navodno svoj ekspoze svima je pokazao koliko je jadan, nebitan i nestručan u poslu kojeg se prihvatio. U odbrani Vučićevog nametnutog rešenja stalno se ističe Macutova stručnost, a zaboravlja činjenica da stručni ljudi nikad ne sede sa onakvim imenima i likovima koji su mu izdiktirani da budu deo njegovog tima. Stručni ljudi ne idu u Ćacilend da se obraćaju Ćacijima već svoje znanje daruju onima koji su dostojni i sposobni da ga prihvate i razumeju. To svakako nije slučaj sa Ćacijima, jer su oni čitavoj javnosti Srbije dokazali i pokazali da nit šta znaju, a još manje su u stanju da bilo šta razumeju, osim da prave svinjac na javnoj površini zaštićenoj zakonom.

Tako će stručni Macut ostati upamćen kao jedna od najvećih sramota u srpskoj politici posle svog kolege Radojičića koji sve vreme svog mandata nije ni znao da je gradonačelnik.

Izbor Dejana Vuka Stankovića za ministra prosvete, takođe, dovodi u sumnju Macutovu stručnost kao i krajnje namere. Jer postaviti jednog takvog čoveka na jednu toliko važnu funkciju za razvoj jednog društva je teroristički akt. I tako mu je potrebno prilaziti. Jer Vučić sa svojim vernim Ćacijima teroriše narod i državu već 13 godina i različitim akcijama zatire sve vrednosti koje je Srbija stvorila i tokom vekova odbranila.

Da ne govorimo o ministru za informisanje čiji je najveći domet u životu predstavljalo paljenje zastave EU ili o nekakvom Beriši zaduženom za ljudska i manjinska prava koji onima što im se ne sviđa Vučić i njegova politika preporučuje da uzmu pasoš i napuste Srbiju. Za državu koja se čvrsto opredelila za EU integracije ovo će bez ikakve sumnje biti najevropskija vlada ikad sastavljena.

Proglasivši se za Ćacija zajedno sa Anom Brnabić Vučić je pokazao ne samo da nije nadležan već da nije ni sposoban da obavlja ceremonijalnu ulogu predsednika. Nateran da od novca koji je opljačakao od sopstvenog naroda plaća ljude da bi mu vikali “Aco, Srbine” pošto nije siguran ni da je Aca, a još manje Srbin, doveo je Srbiju na najniže moguće grane ubeđujući nas kako živimo u zlatnom dobu. Zlatnom za njega i njegovu ekipu, a za narod ko te pita.

Proglasio je kraj obojenoj revoluciji koju je izmislio, ali, gle čuda, studenti i pobunjeni narod mu još žešće špartaju po Srbiji i Evropi dobijajući iskrene aplauze i divljenje gde god da se pojave. Ispričao različite nebuloze o knjizi koju piše kako je pobedio obojenu revoluciju unapred je, iako nenapisanu, proglasivši za najčitaniju u svetu. U svom ludilu vrhovni komandant Ćacilenda je čak i RTS proglasio za centar obojene revolucije. To je ona ista televizija koju studenti zajedno sa narodom danima drže u blokadi, a rukovodstvo RTS ih u svojoj pomamnoj želji da ostanu na svojim položajima istaknutih Vučićevih čankolizaca i dupelizaca, naziva nacistima.

Zaposleni u RTS moraju znati da im slobodu neće niko doneti spolja već to moraju učiniti sami iznutra. Ako se plaše, ako nisu sposobni za to onda i ne mogu biti deo RTS, posebno ne deo onoga koji će se sigurno oformiti pošto se zlo vlasti zauvek istera iz Srbije.

Da bi se čitava stvar ubrzala, a to je neophodno, jer je opstanak Srbije doveden u pitanje, potrebna je još veća pobuna u kojoj moraju učešće uzeti i drugi segmenti društva poput vojske, policije, Crkve, zdravstva, SANU…

Studenti su utabali put, odredili smer, ostalo je još da se okonča vladavina predsednika Ćaćilenda koji je kao nijedan vladar pre njega toliko unizio i izdao Srbiju, da i doživotna kazna zatvora koju je višestruko zaslužio, deluje blago.

Ali o tome svemu će odluke donositi zaista stručni i kompetentni ljudi pred kojima će biti nemoguća misija da Srbiju posle više od decenije naprednjačkog zla vrate u normalu. Potrebno je strpljenje, a kraj Vučićevog režima je postao vidljiv i opipljiv, čak i njegovim najbližim saradnicima koji isto tako jedva čekaju da se okonča ova agonija.

Jasno im je da što pre budu dopali zatvora brže će izaći na slobodu. Zato ne smemo više gubiti vreme. Privremena vlada na čelu sa Đurom je samo ubrzanje tom kraju koji će neminovno uslediti.

Srđan Škoro