Prvi septembar. Nekada dan kada se čuju dečji koraci, zvuk školskog zvona, miris knjiga i nade. Danas – miris svežeg groblja. Zvono se još čuje, ali ne školsko – već ono što zvoni za pokoj duše jedne nacije.
Zemlja zatrpana humkama, a ruke u političkom vrhu čiste, zadovoljne, masne od vlasti i privilegija. Dok narod broji ubijene, oni broje poene. Dok deca izučavaju tablicu množenja, odrasli uče kako da mržnju podele što preciznije, što dublje. I svi su srećni – i oni što “drže” državu i oni što glume opoziciju. Jer mir ne donosi gledanost, a nesreća je postala najjeftiniji kapital.
Do oktobarskih slava biće još političkog cirkusa, još javnih i tajnih sastanaka, još dogovorenih “sukoba” koji hrane publiku dok hleb poskupljuje a pravda ostaje bez lica. A onda stiže sezona svešteničke šminke i duhovne pornografije – novogodišnje i božićne poslanice koje ne mirišu na jevanđelje već na salonski nacionalizam i tihu podršku tiraniji.
Jer Crkva ćuti kad deca ginu. Ćuti kad se siromaštvo preliva iz usta u grob. Ćuti kad se nasilje pakuje u zastave i himne. Pojavi se tek kada treba da “blagosilja” vlast, da se pojavi pored ubica sa kadionicom, da proguta jezik pred kamerama i zamiriše lažnom pobožnošću. Tada su svi “braćo i sestre”, tada se poziva na mir – ali nikad na istinu. Tada se drži krst u jednoj, a odbrambeni štit režima u drugoj ruci.
U zemlji u kojoj se na silovanje ćuti, na zločin klima glavom, a na nepravdu odgovara svećom – nema mira. I neće ga biti dok se ne prizna: mir ne dolazi od političara, niti od mantija. Dolazi kad prestaneš da ih se bojiš. Kad naučiš da mrziš laž jednako kao i nasilje. Kad znaš da tvoje ćutanje čini sve ovo mogućim.
Zato ovaj 1. septembar nije početak. Ovo je podsetnik da živimo u zemlji gde deca uče da se ne nadaju, gde crkve zvone prazne, a heroji leže ispod trave – jer su govorili previše i verovali predugo.
Zato, nemoj da te uspavaju. Ni rečima o jedinstvu, ni svećama, ni zastavama. Pogledaj oko sebe i zapamti: zemlja u kojoj deca uče da ćute pred nepravdom postaje grobnica, a ne otadžbina.
Mira neće biti dok ne prestaneš da čekaš da ti ga neko donese.
Zato govori. Piši. Ustani. Utišaj televizor, uključi mozak. Ne budi statistika tuđe moći. Ne idi za masom – idi za istinom, pa makar išao sam.
Jer oni se hrane tvojim ćutanjem.
A zemlja se brani glasom – ne samo krvlju.
Bojan Jovanović
